Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћуто, Обојим нама тужни беху сни.

Тавно бледило по чеоцу твоме, Ко признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.

То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, Ко дим, ко магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...

Удар судбине обишб ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва —

Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над,

1 Тијани, жени својој, кћери песника Ђуре Јакшића,

85

МР и Дио и!

4

==

о ТО

и и А кс 557