Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј! На школи разлеже се Назшег звона мили глас,

_ Кб да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас!

ПОСЛЕДЊИ ГОСТ

Поноћ је одавно прошла. У крчми никога нема, Осем крчмара старог, што згурен, крај топлог плама, Нретура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,

И ситна кишица сипи и густа царује тама.

У том се купање зачу. У крчму уиђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше; Из празних шупљина очних студена пустош се шири, У. руци држаше косу. То смот ледена беше.

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име —

И за тим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,

Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком

84