Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

55

ј "и 3 : / Мени је самом јако криво,

Зашто се вечно сећам вас, Ах сећање мг гони живо

И успомена моћни глас! Ко сморен путник из туђине,

Коме је мрзак живот млад, На обалама бојне Дрине

Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти

С весилом песмом сретах ја, И сан, испуњел чудне сласти,

И дан без мира, коћ без сна..

Јурећи нагло са висина,

У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина, И ковитла се преда мном.

По њеним мирним обалама, Као једини накшт њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баџа сен. У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ' гледа на таласе, Пруживши дуги, прни врат, Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат. Ретови, њиве и врбљаци