Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

(Остави ме, остави ме, мене света мори туга, У тој тузи ја се молим и за друга и недруга.

У праштању, у милости моја душа сад ужива, Моје срце, раздрагано, најмилије снове снива;

Порабоћен дух човечји отргб се разних чуда, Нестало је ружних страсти и сурових предрасуда.

Жармонично и спокојно, као шумор у самоћи, Живот тече своме крају у пределе тавне ноћи.

Храм љубави и чистоте високо Се небу диже, И у њему сваки обред девичанством светим дише —

А народи, загрљени, удружене химне плету, | Они химном братство славе и слободу славе свету.

Ко бескрајно, тихо море од насладе и милине Рајска љубав поплавила древне горе и долине.

Стари едем васкрснуо на усладу људског рода, | Ал у њему, као пређе, забрањеног нема плода. |

Остави ме, остави ме, мене света мори туга, У тој тузи ја се молим и за друга и недруга:

Јер када се из сна тргнем, ја не могу боле крити, Страшно ћу се засмејати — и опет ћу тужан бити.

92