Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
госпоЂђици не
Поклоник муза ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града, Што славом својом дачи нас. Коме сам граду као дете, Е Непознат јоште с правим злом, Проринб дане славе свете У патриотском жару свом. У ком је све, што срце иште, И што напретку даје лет: Различне школе, позориште, И виши свет и нижи свет. Е У коме има сјајних двора, Болница једна, болних тма, И фармацајта и доктора, И поред тога — гробља два. У коме има госпођипа (Салона наших прави крас), Жеманство, збиља, бледа липа, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи ! Стидљива скромност Бог је мој“. Некад сам имб врло радо Та бледа лица, слаби стас, И забринуто чело младо, И разнежени, тужан глас.
~
93
ов
УЛ
,
КА ЉА
~ зри зигот ан ла ша · Уа ока ма Маји: