Delo

90 Д Е Л 0 требљава ђ и в, а често и о п е; још уводн у употребу неколпка грчка слова в. V, 2-, Џ>, акценте н спирпте — у опшге ирави некакав ред од онога, што се с времено.ч у ппсању уобпчајило. Ту је поцрнео своје знање п Константин, фнлософ, бугарскога рода и племена, али човек честше душе н нлемепнтнх тежања, којп гледа да н у нашем старом писању нзведе промене, као трновске, п тако он задахну некпм животом „то јер је танано“, и ако наши пе беху тако вештп крмари, да бн без погрешака умелн бродити и таким веслима. II нас н Бугаре, чак п Русе задржа иа путу приближавања к народном језнку јефтпмијева реФорма. Иосле пропастп државне незавпсности бугарске настаје време плп само преписивања опога, што се сачувало нз старпјега времена, п.ш огледа, да се и бугарске књиге штампају, разуме се на том пзрађеном средње-бугарском језпку, у Молдавијп, Внлни н т. д. Међу тпм сае се долазаше у чешћу свезу с Руснма, којп се за доба робовања јужннх Словена све впше нстицаху као браћа псте вере и крвп, чуварп православних предања, моћни заштптнпцп свега хрпшћанскога. Књиге руске, црквене, на руско-словенском све впше долазе у употребу, пошто нп Србп нп Бугарп не расиолагаху средетвпма, да бп могли одржаватп штампарпје, а међу тпм поред штампанпх књпга нреппсивање све постајаше ређе. II док се у оној ппсменој радњи, кака је могла битп XIV, XVII и XVIII века у Бугара, поред тога, што се пазнло очуватп стари црквенп језик у унотребп, све више увлачпо народнп језпк, састављао с народпнм чудну мешавпну, каком су иисанп неки пнсменп сиоменпцп тога времена, впше светске н поучпе садржнне — и рускословенскп језик, преко црквепих књнга, ппје остао без утпцаја на тај новн облнк бугарско словенскога језика. У текстовпма, што пх је објавио Новаковић, Качановскп и др. управо нмамо ту троструку мешавпну бугарску п руско-словенску. У опће таке су могле битп ипсмене траднцпје, кад се огпочео стварати нови књпжевнп језпк бугарскн. Народпи је језпк све то впше избпвао на новршину, а стање п образованост ппсменнх п књижевнпх људп тога времена ннје дорасло да пође за новом струјом. А п не беше лако поћн. Кад је отночела периода пове бугарске књижевпости, а њу обнчно иочнњу с Иајспјем, јеромонахом н проигуманом наше славне хилендарске лавре (друге иоловине XVIII. в.), од његова дела о бугарској псторнјн, књпжевнн језнк добпо је народну боју, алп толпко пшаран старословенскпм п рускнм елементнма, да је у том погледу далеко остао назад пза језика нашега Доснтија. Разуме седа је и у ортограФнјп шареннло. После тога писца, чнје се дело чувало п ширило у рукоппспма све до 1844. (у Пештп пздао је Хрпстаки Навловпћ Дупннчаннн), настаје нерпода огледа, вредних поштовања, као иретеча бољем времеиу. Млади Бугари већ се уче н на странп п труде се да иодигпу просвету у самој земљн, не жале труда, иосе крст — и са стране нм се често нружа номоћ. Бугарскн језпк до тога доба беше мало познат н на сграни, једва се зпаху његове основне црте и наш Вук Караџпћ не пожалн труда да учеиом свету прпкаже правп бугарскп, колико га је могао знати, н шта внше огледао је да и за бугарскп језпк уирости азбуку,