Delo, Apr 01, 1894, page 123

116 Д Е ‘д 0

а тако исто, кад би нам се десило да, вратившп се кући, наиђемо у својој собн на разбијен нрозор, и опазимо камен на патосу, сви бисмо подједнако разумели како је прозор разбијен. Најнижа памет умује ту као највиша, и прва мисли исто тако тачно као иоследња. Зашто со онда тако несразмерначесто погрешно мисли ? Зашто у толнкој књижевности, између тисућа п тисућа људи који су се бавили књигом и науком, и давалн своја мишљења, можете на прсте да избројите оне којн су по правилу погађали истину? Верујте да се и не слути како су то ретки људи. Двадесет великих песника пмате за једног човека са здравим судом, двадесет беседника, двадесет војсковођа. десет светаца, педесет научара. Те главе стоје впсоко пзнад осталнх глава људских; и чисто је зазорно сад рећи, да су тп људи за то тако велики ппо су се израна навикли да задрже свој суд у свакој ствари, док све добро сами не промотре, док не осете да доиста свој суд имају. Све је у томе: све самостално промотрити, све видети н тачно одмерити, пре но што се суд изрече. Од тога зависи тачно мишљење у свима случајевима. У нашем горњем примеру, ми смо сви закључили да је неко морао проћи норед куће и бацити камен у прозор. Алн претпоставите да камен није лежао на патосу, но да је био негде сакривен. Бисмо ли онда могли одмах погодити како je прозор разбијен? Оип који би пажљнво тражили и разгледали по соби, некн пре, кратковиди доцније, нашли би камен, и впделп бн како се ствар деспла. А они који га не бп нашли, за то што га нпсу ни тражили, могли би само пагађати узроњ разбпјеном прозору, и ко зна, у каквом сложенијем случају, на какве бп чудне претпоставке долазили. Људп од суда, то су, вндите ли, они, који камен увек налазе. Камен мудрости?... Ван сваке сумње, господо. Али стећи ту способност у том степену, дато је само тнм, нзредним, изузетним главама. Као п за све друге ствари, и за ту ће способност увек извесни људп бити обдаренији од других. Но ја сам убеђен, ја тврдим, да разлика између природних. дарова подељених међу људе не објашњава оно велико одстојање између поменутих људи и већнне људске. Кад се сетимо шта смо мало пре рекли, да је апараг мпшљења израђен код. свпју људн ио истом обрасцу, и да разлика ннје у природи њи-