Delo

404 Д Е Л 0 Он је имао тајну, коју је целога свога века крио са највећим напрезањем — то јест да је бно љубоморан — тнхо, притајано, болно љубоморан. Јер као што се његова сујета није показивала нн у чем. што бн ма из далека могло личити на разметање, тако се и његова љубомора није јављала у наглости нлн прехитрености. Увек се сећао изрске, коју је некад читао у младоетн : „Љубоморан је човек увек смешан, али понајвише онда, кад дотрчн са ножем“. За проФесора Левдала била је крајња тачка људске бедностп начпнити се смешним, и с тога се једном за свагда заверно, да нпкад не иде са ножем. То нпје нп било у његовом бпћу ; и ма како да се могао осећаги увређеним и ма колико да је био осетљнв према најмањој увредп п заиостављању, ипак нпје прешла нреко њега ннкака сенка, коју би нко могао опазнти. С тога је онјош од своје женндбе узео методу, да се чини као да ништа не види или не разуме, док је увек бнвао љубазан н нредусретљив према младићнма, који су се од времена на време прнблнживали његовој жени, н обасинао их иохвалама, тако да је и њој самој било досадно. У исто време он се држао увек нешто новучено, докјеувек баш ноказивао све што је ритерско бнло на њему ; према нрилнкама новлачио се награг или сс истицао, верно и одано, тако да се млада жена, чпју пуну љубав он ипак није пмао, увек слободно враћала к њему, чпм бн је почео узнемириватн какав однос. У стварп је она имала према њему инак највише повсрења. Алн увск, чим је прешла така криза, увнђаоје нрОФесор, да ће други пут битн тсже. То јс п бно један од главних узрока, што јо оставпо нрестонпцу. Овде у малом граду ишло је боље. Истнна јој се впшн учптељ Абел удварао на свој тнхп начнн н проФесор се због тога љутио, али је то но себи било са свим невнно: у стварн се чинило, да ће најзад битн миран од црва који га подгризаше — али ето дође Моргман ! Од онога несрсћпог свечаногручка, којн једао нроФесор, јерјето држао за све'Ју дужност а п Венке је дотлс показнвала Мортману равнодушност, о којој се ннје могло сумњати — од онога иогледа, којим је она захвалила томс младом странцу за помоћ у великом разговору о школн — од тада је знао прОФесор нгга ће бптн, и ако није ни слутно, да ће се ствар тако жалосно свршптн Онјеунанред видео нов псипт и прибегао својој старој методи : заппсао је акције за Фабрпку „Фортуну“, стунпо је у дирекциЈУ н позпвао Мортмана иајобавезнијнм осмејком. Алп је н сам одмах опазпо, да не нде впше све лако као нређе. Свакога му је дана теже бнвало да сс савлађује : ништа му ннје оку умакло, све је знао н све је разумео : он внде, како је посгао однос и како се свс внше ширио — то јо он видео много пре н много боље нсго сама Венке. II крв му се ускомеша, бсше му немогућно да сс и даље претвара, док је нретила опасносг да му се срушн ц лакућа: стара метпда није внше користнла. Он јс морао сам да се умеша — или противу једног пли другог. Он удари штаиом о калдрму оне вечери, кад је изишао Мортман п сва му страст бсше испнсана на лицу. тако, да ју је нроФесор могао про-