Delo

405 о т р о в чнтатн v једној секунди — он удари штаиом о калдрму алн осеги у ]едно, да је то последњн нут шго то још може. Неколико дана ишао је у том расположењу: али данас јс дошао кући, да женп јасно каже, како је управо било са том ствари од првога дана иа до данас. Није више мнслно на поннжење, хтео је да се нотужн, имао је право на то; хтео је да је опомене на дужност, од које се она као жена на свом мссту нпје могла нзвући. Тада, уза сву несрећу, долази му она са тако ненрнјатном, тако неочекпваном новошћу, и тад га остави ирнсебност које се држао са толико нанора : био је са свим пзван себс, кад јој јс рекао у очп носледњу увреду. Хтео је да јој каже, да је дошао, да јој нсирича, када јој внше не верује, како је почео да сумња у њу ; хтео је да је опомене, да је моли а хтео је да јој опоро говори, према том какав обрт буде узсо разговор. Али нп нз далека није хтео — као шго се деспло да је врсђа. Знао је, да сс њено срце окренуло од њега. и то му је задавало муке ? али знао је и да ће она, ако је тако далеко отишло и избор учињен са нуном свешћу. с места иреда њ нзаћи и све му казати. Да би му она на други начин могла битн неверна, није никада могао озбил.но да верује. А понајмање је то веровао у овом тренутку, кад ју је укочено гледао задубљен у тешке мисли. Лежала је тако чиста и мирна, тако надмоћна у одлуцп, коју је извршпла. II он је морао рећи у себп, да је она још једном и то одсудно иобедила. Јер он се могао у њеним очима још тиме одржатп, шго је, уз нркос свсму што је она називала ненстнношћу и страшљивошћу, ипак на себи одржао нсшто ритерско, што се њој свићало и чему је могла одати почаст. Алн он је баш при иоеледњем њпховом састанку окренуо најгору страну, нредставио се у најружнијој слицп н са том је сликом она отишла. Устаде у највећем огорчењу. Његова љубав према њој била је жудан захтев да је иринудч на смерно дивљење — тад је тек и он био готов да се њој дивн. Сад јс бно иемилостиво уништен ; она је показала најпотнуннје презрење према њему, окренула му леђа u отишла. Сав бол његов и све разочарање, сав остатак љубави, којн niije била прогутала сујета, претвори се тога тренутка у мржњу на Мортмана; од сад је хтео само за то да живн, да га обори на колена, да осветн себе н свој иораз. Hu за шта впшс није имао смисла. Али прн том није мислио на Аврама — та Аврам је бпо њсгов син ; п прн тој номпслп ишчезе нешго од огорчења. Њега је хтео да нагонп на дивљење, он јс требао да прими са захвалношћу п љубављу љубав, коју му je нудио, онако као што је Карстен Левдал хтео да буде љубљен. Хтео ie да номогне Авраму да сноси жалост, јер је требало да сме жалитн за њом : али тад је хтео да га васннта н развпје у својој слицп. да га толико иаиред, толнко на више уздигне, колико је достнзала његова љубав: тад бн му син инак дао оно, што му је његова мати увек одрпцала.