Delo

п 41 -Ј Д Е Л 0 матере, на јсднн пут прошао кроз целу ову гомплу, нлп викнуо њега,. којп је стојао горе ! Мпслпо je час на једног час на другог од дечака, што су стајалп у реду, а и на многе друге нначе; не може бити да је он најгорн од свнју; алп нпак јс његова унутрашњост била у мучном узбуђењу н он нпје ништа разумевао одпесама, које је иевао са осталима. II сад се са хора полагано приближпваше прота Спаре да одиочне катсхезу. Лпие му је бпло озбнл.но п замиш.веио а уз пут још једном бацп поглсд на своју књпгу. Кад стаде нспред Аврама. разведри му се лицс: али је овај ппак дрктао у цслом телу. Али чнм до!>е прво питање, псправи се у свој велнчпнп. Свакодпевна навика да будс интан лпшп радњу онс свечаности. која га је ире тога скоро угушнла. Одговарао је јасно п одређено, управпвшн очп на нрогу. „Алп зар неће бпти многн проклетп“ питао је овај у току кагехезе. „4а цсло‘\ одговорп нолагано Аврам и ноглед му луташе низ дугу одећу нротпну. „Па шта је узрок том проклетству ?“ „Њпхово некајање и њпхово неверовање.“ „Врло добро, спне, њихово пекајање п њпхово неверовање“, рече ирота задовољно: садје хгео да осгавн уџбеппк и да предузме богословске ексурспје, да бп управо могао да блиста са својпм најбо.внм конФпрмандом: „Да лп се човечје неверовање увек показује у рђавим и небожанственпм радњама'?“ заппта. „Не, не увекц, одговорн Аврам, не погледавшн. „Не увек, то је истнна“, речс п])Ота н пређе очпма преко свега. да се радује дпвљењу, које је морао изазватп његов љубпмац. Алн се ирота тржс: свс је бпло тихо у цркви, свп су се пропињали да внде Аврама, али у том ннје бнло дпвљења, већ пре злобног, заједљнвог љубонитства. II једним је ударцем Гило јасно протн, да сви мисле, да он пспптује Аврама о његовој матерп. У нрвом страху ирота поглсда у проФесора па онда у Аврама п познаде, да су п онп то мпслили. ПроФесор Левдал бсше очн управно нраво на проту, а Аврам је бно са сви.м као убпјен : сакрио је лице у мараму п изгледао као да хоћс да пропаднс у зем.ву. Прота се тако збуни н застиде због погрешке, коју је учпнпп, да потпуно нзгуби свсзу у говору. Нпшга му ннје могло мање личнтн, нншта нпје могло битн даље од његовнх мисли, него да он хоће свога љубимца — још уз то спна проФссора Лсвдала — да довсде у непрплпку нли да га увреди .V својој забунп не умеде се друкчије помоћи, него ставн руку Авраму на раме н отпоче похвалну беседу : „Менн је задовољство, управо срдачна радост бнла“. речо одушевљено, „што сам тебе, мој Авраме Левдале, спремно за свету радн.у данашњега дана. Ретко сам нашао младића обдареног толпким умннм даровима п најбољим особннама душе н срца. Сад, када стуиаш у заједнпцу као одрастао члан њен, надам се и иоуздаио-