Delo

И С Т 0 Ч Н 0 П И Т Л Б s (6) Преамоил тога уговора утврђује да се четмрн велнке снлеодазивају изречном позиву Њ. В. Султана, алн он у исто време ноставља н начело. да ie одржање целокупности и незавпсиостп отоманске пмперије општи интерес читаве Европе. «Његово Велпчапство Султан, вели се ту. обратив се на Њихова Велпчанства крањицу уједпњене краљевине Велике Брптанпје п Ирске, цара Avcipnje и краља Угарске и Чешке, краља Пруске и цара свију Руса, тражећи њихову помоћ п потнору, да би пзпшао из тешкоћа у које је запао услед непријатиљскога држања Мехмеда Алнје, паше египатскога, н које нрете да наруше интегритет отоманске царевине и независноет престола султаповог, њпхова иоменута Величанства, удружена осећајем ирнјатељства које их веже за султаиа одушевљена жељом, да бде над одржавањем целокуиности н независности отоманске царевипе, у интересу утврђивања оиштег европског мира, верна обавези коју су узели на себе нотом иреданом Порги преко њихових представника у Цариграду 27 јула 1839. п желећи, поред тога. да спрече пролпвоње крви које би изазвало продужење непријатељства искрслих иедавно у Сирпјп између пашпних властп п поданика султанових. решила су . . .» Уговор утврђујс за тнм да се егппатскп паша пма одмах позвати да напусти п поврати непосредпом гоеподарству султановом острво Крит и Сирнју заједно са Палестином п Адањеким нашалуком. Паши ie остављено, v случају ако би се повиновао ултиматуму велпкнх сила уговорнпца нре него што протече рок од 10 дапа, паследно право над Егпптом н доживотно ираво пад