Delo

Д Е Д о 426 заједно са Пруском, све док се не опоравп од тешких потреса револуционих и док се не буде довољно осигурала како од нових унутрашњих народних револуција тако и од револуционарне пропаганде из туђине, морати чврсто приљубити уз Русију, и да јој, ако јој већ не буде указивала помоћи, неће смети правити ни тешкоћа, прн решавању нитања која интерееују Русију, а у првом реду при решавању Источнога Питања. Али и ако је руска иитервенција протнву маџарске револуције била, у исто време, и чин добро смишљен и крунпсан пуним успехом, погрешка је Русије, што нпје била спремна да се користи створеном сптуацијом и да одмах, док се још у Аустрији и Пруској вршио процес опорављења и док им је још ауторитет цара Пиколе бпо од потребе, док је Францеска још бнла заузета својпм унутрашњпм питањем, ириступи решавању Псточнога Питања. Један слаб покушај у томе смислу учнњен је покретањем иитања о маџарским и пољским бегунцима, који су у Турској нашли били прибежишта Руснја и Аустрија тражиле су заједнпчкп, и то императпвним начином, да Порга изда пољске и маџарске бегунце, међу којима и Кошута. Цар Никола је по свој нрилици, истичући тако неонравдане захтеве, тражио повод за рат са Турском. Али енергпчпа акцпја лорда Палмерстона, који је успео покренутп и Францеску на заједничкп отпор противу руских претензија, заплашила је цара Нпколу п учинила да одустане од своје намере. Једини je резулгат отуда био, што су услед тога неуспеха односп рускп са Енглеском, после тако дугнх царевих самообмана, бплп најзад деФинитивно покварени. Раздражење је протпву Енглеске чак толпко овладало Пнколом, да није хтео примити енглескога амбасадера ни у уобичајену аудпјенцију, кад се овај вратпо, иосле тпх догађаја, са својега одсуства у Петроград. Цар Никола се већ рсшпо да загазп у борбу протпву Турске и ЈБезиних савезпица н заштптнпца, Енглеске и Францеске. За ту се борбу он сад спремао свпма силама. Завађен са Енглеском, увидев најзад да је сва његова политика, у току чнтаве две деценнје. чији је цнљ бпо споразум са Енглеском, у решавању Источног Питања, била нз основа погрешна, оп није хтео инак нп у колпко попустити од својих антипатија према револуционарној Францеској, пптн учнппти икакав покушај, да