Delo

450

д е л о

Да бп закон почео важити за власти земаљске и грађане, он треба, пошто је санкционисан, да буде ироглашен и обна-. родован Проглашавање закона је објав.вивање: да је владалац одобрио, потврдпо закон, и наредбе којом он налаже свима н свакоме да му се покоравају. Овај чин владалац врши као шеФ пзвршне власти, а не као законодавип Фактор; њпме му он даје извршшЈ снагу, и у том је разлика нзмеђу санкције и проглашења закона. У проглашењу закона имамо, дакле, објаву санкције и наредбе највише извршне власти за вршење закона, јер тек тпм начином закон добија извршну снагу, постаје извршан. Али по томе што закон треба још и да се обнародује, и по наређењу нашега устава од 1888. год., као п но уставима многих другпх држава, може се мнслити да у проглашењу закона, такозваној промулгацији, нема п појма објавњивања, да је, дакле, проглашење закона сама она наредба којом највиша пзвршна власт наређује да се закон вршн. Да се такво значење проглашењу закона да протнви се н етпмолошко значење саме речи прогласа у нашем језнку, н значај речп promulgatio у латинском језнку, а псто тако и значење те речн > садашњем Француском језмку који њом обележ.ава проглашење закона. Томе се, најпосле, протнви, и сама нрирода стварн. јер је јасно да док ннје знана санкција и наредба за извршење, закон се не може ни вршити. Promnlgatio у латпнском значп : објава, оглас, прикнвањем на зиду, или стубу ; promulgation, у француском, значн објава закона у одређеној, нарочитој Форми. Проглас, у српском језпку, такође значи објаву. Кад узмемо, да.ве, на ум, да се сама наредба за извршење закона, која се на сам закон ставња, у суштини својој налази у самом акту објавњнвања, јер се објава за то н чнни да се посведочи п обзнанн да је закон ношуно гогов н да га треба вршити — онда, природно, долазпмо па закжучак, да проглашење плп нромулговање закона није у стварп нпшта друго него објавжпвање санкцпје владаочеве, илн другог законодавнога Фактора, п да се, према томе, већ тим самим чином даје нзвршна снага закону.