Delo

ШИЛЕРОВЕ ДРАМЕ 101 Месинска Невеста или Непријатељска браћа Жалосна игра са хоровима (1803) Тежња његова за антпком оштро избија у овој трагедији. Пре свега нема овде поделе на чинове, незнатан број радних лица, употребу хорова п врло иросту радњу, пониклу од судбине (нроклетства предака) — све сама главна обележја античке драме. Због врло просте, алп с тога врло живе радње главна је пажња на њу обраћена. те су карактери особа мање индивидуално цртани него ли што су у раннјпм драмама, пошто песник сам у своме иисму Гете-у (4 априла 1797 године) истиче, да су лица античке драме више идеалне маске него ли стварне индивидуе. Пошто је овде себи ставио за узор са свим античку драму, морао је тако извести и сликање карактера. Али главни покретач радње, судбина, није овде могла бити уиотребњена са свим као у античкој драми, јер, као што смо већ навели (код Валенштајна), Шилер је сам признавао, да античка вештина не може бити употребљена са свим непромењена. пошто је била појава времена, које се никако не може више са свим вратити. У античкој драми прагп јунака каква изрека судбине, коју добро зна, али којој ипак не може умаћи — ма колико се ње чувао —■ пошто му махом околности нису са свим познате. Тако је нпр. у ((Кра.ву Едииу” од СоФокла, који је Шилеру као најбоња драма грчке старине непрестано био пред очима, на јунаку Едипу лежи тешка судбина, коју му је натоварило пророчиште својом изреком: њему је предсказано, да ће убити краља Лаоса, свога оца, и узетп за жену Јокасту, своју матер. Ои се ужасава од те судбине, али јој ипак не утече: он убије свога оца, не знајући да је то он. и узима за жену своју матер, не познавајући је Тако наравно Шилер иије могао уиотребиги силу; и за то је пре свега имао два јака разлога. Прво није могао да употреби пророштво пошто се то противило савременим назорима: с тога га је морао заменити нечим другим, те узео снове и на основу сујеверја тумачење снова, које потпуно одговара земљишту радње. Тако је у главноме задржао антички Фатализам, па га је још појачао двојаким, дакле и двосмисленим тумачењем, чиме је срећно ствар довео до краја, и оправдао краљичино гажење краљеве наредбе и нешто ублажио суровост судбпне. Друго нак песник никако нпје могао допустити по новијим трагичким