Delo

ДРУШТВЕНИ живот. НЕКОЛККЕ МИСЛИ 0 ЧИНОВНИИ1ТВУ. (НАСТАВАК) Код оваког односа чиновника према државној служби, настаје на први поглед погреба, да се говори о начелу дисциилине, јер је она најјаче иравно средство, које ван случајева, што се јављају као ресултат непосредне нннцпјатнве чиновника, дакле као ауторитетни утицај са стране, може да ремети савесно вршење службе. Пз нашег досадашњег разлагања види се, да ми самим тнм много рачунамо на потребну самосталност чиновника за правилно кретање у кругу његове надлежностп. Ово чинимо не само за то, што је он у првом реду и позван, да пријемом све одговорности за другачију радњу ради у границама законског овлашћења, и шго зато има најнепореднијп пнтерес да у таквом правцу служи, него и зато, што на истн циљ ностоје и његови односп и везе, са већнм, непосредно нретиостављеним надлештвом, као што смо већ раније видели. Шта више, ова веза упућена je на непосредну нажњу внигег надлештва, да се задаћа законска, поверена чпновнику, ни мало не оштети. Због тога овакав однос служи као цзвор чиновничких права на ону меру самосталности у времену његовпх дужности, коју одрећује најјачи ступањ његове могућности да у даном тренутку службу најсавесније врши, н да увек о тако примењеној савесности у тренутку службе буде свестан. Но како опег такав исти задатак инстанце, као организоване контроле и јачег носиоца одговорностп, дајеовој право ауторитетног предузимања мера, да ту самосгалност може сводити до тачке, на којој њен ауторитет уједно нредставља значај упута за вршење службе у нојединим случајевима, изгледа, да би та два права, намењена једном циљу, могла да буду санкцијонисана дозвола, за негнрање те самосталности у корнст инстанце, а ово и на начин и у мери, која би онасно могла да дејствује по прави циљ службе н да изигра начело, које је као гарантија извесне врсте постав.љено у организацији тога иретиостављеног надлештва. Ресултат ове могућности био би, да