Delo

364 Д Е Л 0 Ту ме погледа стално у очи, као да нешто очекује. Ја климнух само главом и скретох очима, да се више не гледамо. Све ми је било јасно. Син му је неваљао, стигли рђави гласови, а њега је, осим свега, срамота од света. Он ућути, док се још једном не погледа са мном иа опет настави: — Како то би, да ми је само знати ! ? . . . Какав сам да сам, ал’ да крадем ? . . . Боже мој ! . . . Ни помислио никад нисам. Па његова мајка. ... ех ! . . Од куд би она могла и помислити на туђе. . . Па и он !.. Био је голуб, брате мој, голуб тица и још бољи, све сам мислио: ово ће ти бити човек. . . те какав човек! После од један пут удари у страну. Нећу, вели, у школу, нећу никако!” Остави школу и оде. ., Посло пише: дај паре. . . ја дајем. . . Опет дај, опет дајем. Мислим се: биће боље. . . биће добро. . . Скиде лепо све до коже, ама све ! Још ето, овај капут и ову кошуљу остави само ... А не марим, шго сам давао. . . не марим ни оволико. .. Шта ће, велим, мени старцу и самцу новац? али да се то види, да се, барем, зна за што сам дао. . . Све је то отишло, —- све ! Онај ми пише: свему се, каже, надај. . . Чему, да се надам, мислим се, чему ? Доћи ће ми глас, долетеће ми црна тица и онда, — он се закашља као да се нечнм загрцнуо и тада, као продужење својих мисли, одмахну руком, сигурно да хтеде рећи: и тада је све готово. Почех га тешити, износити му могућности, да се све то може још лепо свршпти. Нада је, рекох му: од Бога, нека се не греши и већ, шта се човеку у таким приликама може рећи. А он увек, само одмахне и руком и главом, и гледа преда се. — Може бити, рекох на послетку: може бити, да вас је тај ваш пријатељ преварио. Он диже достојанствено своју главу и у његовим очима видех увређено достојанство и читаву болест за својим прппципом... — Он да ме превари! ? узвикну старац гордо. — Е, мој синко, но знам шта си, али знај, да тај не вара. То је од старих људи и он сваку реч пише по пола сата, алн кад је напише, онако је, чујеш, она-ко-је!