Delo

383 ВЕРЕНИК И ВЕРЕНИЦА У САМОИИ

Издишућ падох на твоје груди И тад’ се пренух, тад’ се пробудих. Ти јецаш, плачеш, жпвоте мио? Ох, жив сам јоште — санак је био. Српска ме вила кушати хтела, Па ме је у сну у бој однела Ох. зоро српск■*, сини, заруди! Па ево срца, ево ми груди, Нек’ гину трошне нека их није! Само нек Српству сунашце сије. А ти се смијеш? Благо ми, благо! Тако те волим, сунашце драго. Јест, тако, тако, Српкињо моја, Вјерепице мила. Па кад погинем сред љутог боја; Кад мртав паднем на прса твота Загрли чедо па плачи тако И ронећ’ сузе шапћи нолако. „0, чедо мило, бабо ти паде, «3а Српство образ и живот даде. «И ти га подај, сунашце моје, «Па буди Србин кб бабо што је! «Освети б£бу!и И ја ћу мирно у гробу спати Синак ће мени одмену дати. * Наслони руке, ближе ми ходи! Срце до срца — ох, то ми годи! Смији се, смији и гледај на ме! Љуби ме, љуби до зоре саме Што ми се стидиш, шта ли те плаши ? За седам дана сватн су наши!... ј!ефтан у. ЈЛантии