Delo

382 Д Е Л 0 Грозота беше. Крвца се лила: Ох, то се страшно раја светила Душману своме — Потече река Паклене крви. А из далека Ko смртни јаук нешто с’ орило. Ох, срце ми је пламом горило. Уздрхта рука уздрхта тело И пустих срцу што год је хтело. Пограбих шару и љута мача, Отидох усред цике и плача Отидох у бој, у мрачне горе, Где с’ Срби, јадни, за образ боре... И ту их нађох... Мрко им лице Од тешка јада и нетренице... Ја зграбих шару дрхтавом руком И јекну пуцањ срахитним хуком И цаде један

А тада нешто осврнух с’ мало Ох, тада ми ј’ око миљем засјало: Та ти си, душо, крај мене била И другу шару огњем пунила. Па ми је даде и рече ти’о: «На! удри врага, животе мио! „Свети нам браћу! удри душмана! «Не бој се смрти, не бој се рана! «Не жали живот удри варваре! «Ја ћу ти пунит1 дугачке шаре!в И шчепа шару дрхтава рука.... И чу се одјек страшног јаука.... А мени драго, мило, у души Гледећ’ где с’ крвца варварска пуши. 0, страшан бејах у часу томе, Светећ’ се слепо душману своме. А шара опет огњем ми плану И опет један с болом издахну.... Ал’ небо хтеде, судбина што ли И из мог срца крвца се проли.