Delo

кпнгем каоминисхар морао написмено узехи од краља пристанак на један владпн преддог, да бп могао краља држати за реч. Крал. ндје остао иошхеђен од дубоког понпжења. Два путајеморао узехп y кабннех Карла Фокса, кога je смахрао као свога лпчноха непрпјатеља. Први пут ce осветпо, што му upu паду нпје допустпо ни опрошхајну аудијенцију ; други пух било je хада минисхарство Гренвпл-Фокс, које je познахо под именом „халенховано“ (1807) накнадно je хргао нахраг, збох „гриже савесхп“, већ дани прпсханак на један предлог y корисх еманцппације каходпка. Последпца вдаде Ђорђа 111. бпло je храјно незадовогБСхво y земжп, које je нашло књижевноха пзраза y сензацпоном успеху Јунпјевпх ппсама : друхн je израз хог незадовољсхва било хемељно разрађпвање хеорије о усхавнсш сисхему, којп je да наведемо једну пзреку y месхо многпх лорд Норх као мпнпсхар 1873 дефпнпсао : „Крал>у ce мора указпвахп свака врсха уважења, адп се н к a од власхи,. 10 je све, шхо краљ y овој земљп сме пмахи.“ До душе Ђорђу 111. пошло je најзад за руком после педесехогодпшње борбе, захважујућп његовој чврсхој вољп, генију мдађега Пиха п корупцпјп парламенха. да ухврдп какојеххео спсхем модерног апсолухпзма или прпвпдне усхавносхи, y којој као шхо je Рокпнџем. једном рекао „моћ п ухпцај круне већ je довољан, да на власхп задржи неке л>уде, које би РБегово Веднчансхво нашло за добро да позове себп y савех“, п y којој „ухидај круне схвара већпне, које ou биле хохове, да шхпхе људе п наређења сваке врсхе.“ Ну Ђорђе 111. пдахио ja за хо (1810) својом памећу п y лудилу провео посдедњих десех година свога жпвоха. A нп његов снсхем није ce дуго одржао. Херцог Ведингхон бпо му je последњп п несрећнп предсхавник. Он je пао 1834 године. Апсолухизам, ни y свом најзамоханпјем обдику, није вшпе мохућан y Енгдеској, чпм je нзборном реФормом (1832), учињен крај корупдпјп пардаменха. Један енглескп повесничар нашпх дана ведн о хом : „Прерохахпве п ухицај круне нпсу од хога доба нп y ком знахнпјем случају посхале предмехом прехресања. Круна ce њима служпла мз г дро, умерено 11 y правом духу усхава. Она нцје минисхрима, који су пмалп иоверење парламенха, одрицала својега поверења. Похајне ухицаје, као савех неодговорнпх савехника, одбијала je од себе. ВВену су полихику водидп парламенхп и јавно мпшљење, a не суверена самовоља п дворске инхриге.“’

107

ДРУШТВЕНП ЖИБОТ