Delo

011САДА CEB ACTO ПО Љ A

441

пут, уз ]едначпти звук nape п расеченпх валова, чуло ce Фркање коња. командовање капетаново и уздах рањенпчки. Вланг, којп цео дан нпје нпшта jeo, дохватп из џепа парче леба п поче да га жваће, но одједном, сетпвшп ce Владе, заплака тако јако, да га чуше п војнпди којп беху блпже н>ега. Гле, једе хлеб a плаче, наш Вланга, рече Васпн. Чудно ! Гле, и наше касарне спаљене, рече он уздшпући : н колико je ту наше браће пропало, a Французу дође џабе ! Mope бар смо мп пзашлп живп : хвала Богу п на том, рече Васпн. Па ипак жалост ! Ta каква жалост ? Мпслпш да ће ce они ту наужпвати. Хоћеш l Чекај, отеће то нашиопет. Нек пропадне наше браће колико хоћеш, алп, к’о светп Бог, кад наредп Император охеће. Мислшп да му наши тек онако остављају ? Јест ! Ево тп голе стене .... a шанчеве све диглп y ваздух. .. Истурпо свој отег на кургану a y град ce не журп. Почекај, још ћемо ce с тобом прорачунатп како ваља, само ]ош малко ! Завршп он обрћућп ce Французпма. Разуме ce, хоћемо! одговорп други убедљнво. По целој линпјп севастопољских бастиона, y којима je толико меседа кппео енергични живот, који су толпко месеца гледали велике јунакекако један за другпм гпну п умпру п који су толико месеца будпли страх, мржњу. п на зад, дпвљење код непрпјатеља, на севастопољскпм бастпонима већ не беше никога. Све беше мртво, дивље, ужасно, но не мирно, још ce све то рушило. По изривеној, бомбама, земљи ваљаху ce пскрпвљенп п пзломљенп лаФетп, којп су притпсли људске руске и непријатељске трупове, тешке, ућутале на свагда, гвоздене топове, страшном сплом бачене y јаме п засуте земљом, бомбе, зрна, и опет труцовн г рупе, парчета брвана, блиндажа п опет неми трупови y сурим и плавпм шшвелпма. Све ce то често стресало п осветљавало црвешш пламеном експлозија, које још потресаху ваздух. Непријатељн опазише да ce нешто непојмљиво збива y Севастопол>у. Експлозије п мртво ћутање на бастпонпма принудише пх да задрхћу : но они не смедоше још да верују, под утицајем јаког п мирног дневног отпора, да je нестало њихова одлучна непријатеља, и, ћутећп, не мрднувпш, с тредетом очекиваху крај мрачне ноћи. Севастовол>ска војска, као море таласасте мрачне поћн, слпвајући ce, разлпвајућн ce п неашрно здрхтавајући ce целом својом масом. таласајући ce на заливу, на мосту и на Северној, креташе ce лагано y непробојну мраку даље од места, на коме je оставвла толико храбре браће, од места, поливеног њеном крвљу, -од места које je 11 месеца бранила од двапут јачег непријатеља и које je сад, no наредбн, оставл.енобез боја.