Delo

Шта ce п шта пута састајадп лупежп и договаралп : „дај да куппмо Трезоркп адбум са сдпкама Замоскворечја“ ; но он ce не полакомп нп на хо. Нпкакве мени слике не требају, на овом сам ce дворпшту ja родпо, на њему ћу п старе костп оставптп a контраФе мп ваше не требају ! Пдите с мплпм богом ! Једну je само слабост miao Трезорка : сидно je љубпо некакву Лштду, a п то не.„ свагда, но временом. Лпнда je живела на пстом том дворпшту п бпла je такођс добра BTja cano без прпнципа. Полаје na п престане. Зато je нису нп држалп на ланцу. но je већпм делом жпведа y кујнп п врзла ce око газдпне деде. Нного je свога века иоједа масних залогаја, но с Трезорком нпгда да бп што поделпда. Hero Трезорка ce тога радп нпгда на њу нпје љутпо : зато je дама, да што слатко поруча. Но кад бп Лпндпно срде почело говорптп, она бп полако цпкада п гребла шапама на кујнскпм вратпма. Чувшп та тпха јецања, Трезорка je опет, од своје стране, падао y тако дпвље п управо характерно урликање. да ce домаћин, поимајући аегово значење, журпо п сам. да осдободп cßOje добро. Трезорка бп ce пуштао са ланца, a на његово ce место постављао вратар Нпкпта. A Трезорка п Ллшда, узбуђенп, ерећнп трчадп су к Серпуховској каппјп. У те je дане трговац Вратидов бпвао љут, те кад ce Трезорка с јутра враћао пз екскурзпје, газда га je немилосрдно шпбао камџпјом. Но п Трезорк.ч je, очевддно, прпзнавао своју крпвицу, јер нпје поноспто прплазпо газдп, као што раде чпновнпцп, који су пспунпдп евоју дужност. но je понпжено пс подавијенпм репом пузио к његовпхч ногама; п нпје урлпкао под ударпма камџпје. но je полако цикао : mea culpa! mea maxima culpa ! У самој ствари, он je п сувпше био паметан, да не бп попмао, да ]е домаћпн. казнећп га тако, губпо из впда неке одакшавне околностп ; но y псто време, расуђујућп логпчкп, додазпо je до закључка, да. ако га y таким случајевпма неће бптп, да ће ce непзоставно распсетптп. Но што je код Трезорке особпто бпло драгоцсно, то je савршено, одсуство частољубља. He зна ce, да лп je он пкаквог појма имао о празнпцп.ча п о томе, да нред велике благдане трговци пмају обпчај обдарпватп своје верне слуге. Бпо то Нпканор („његов“ пмендан), бпда АнФиса („њен“' дан) он, псто као п радшш даном, скаче на данцу. Ta умукни једаред, шинтер те одн’о ! викаше на љега АнФпса Карповна : зар тп не знаш, какп je данас дан ! Ништа, нпшта нека га нек лаје ! нашали ce y одговор Нпканор Семеннћ : то он честита дан ! Лај, Трезорушка, лај ! Само ce једном пробудпло y њему нешто налвк на частољубље и то, кад су гороиадној домаћој кравп стрвуљп, на захтеваље општпнског чобанина, обеспли звоно о врат. Признатц ce мора, ипак joj je позавидео кад je стада звонити no дворптЕту.

461

ВЕРНП ТРЕЗОР