Delo

Растанка нашег доћи

he доба, И ja hy једном остати сам ; Тн нећеш више крај мене бити, И ja hy бити ледени кам. Пропала вера, нестало снбва, A срце плане да опет мре; И ja hy страсно грлити тада Ту моју тугу, која ме тре. A ноћ кад падне no звездп једноЈ Слаћу тп поздрав. . . . Ал’ 'на што то ? И ову звезду покриће тама, Тек да ми само увећа зло.... Спустићу главу. И док ce буде Уздаха вио незнани број, Јекнућу горко : «0 мрска жено, „Врати ми прошлост и покој мој!» Ha небу звезде трепере мирно, A кроз noh нему губп ce глас; Ал’ to he бити последњи јаук, К о јаук жпћа y смртни час.

J. JA ИТРОВИЂ.