Delo

Али y Куберовпх људп тињаше римски дух с необичном снагом; међу њима ce причаху приче о завичају na Балкану, одакле су Римљани, њихови преди, били доведени, и тако ce y њих зачеше и распалише жеље за тим крајем и да беже из Обарске тамо. To дозна и Кубер, na стаде и сам на то помишљати, и одлучи ce да им ce стави на чело и да остави Обре. Тако ce диже и одметну и крсну сву шарену смесу над којом управ.ваше. Кад за то дознају Обри, пођу за њима, и тако ce сусретоше пет, шест пута. Али исељеници y два боја тако потуку Обре, да су онн којн преосташе одступнли. A Кубер пређе на византпнску земљу na идући између насељених Словена дође y Повардарје и заузе Ћерамиско Поље југозападно од данашњега Прплепа. Кад ce они наместпше. показа ce сва несређеност y саставу и тежњама Куберове гомиле. У једних je преоблађивала римска свест, те су, нарочито они који беху хришћанске вере, били више Римљани; други, с Кубером на челу, беху неки више неки мање слични осталим четама које су дотле са севера стизале на Балкан И док они први жељаху просто да ce врате држави „својнх старих” и животу римскнх грађана, други хтедоше да и на новом земљишту одрже своју неримоку особитост и да очувају своју самосталност, Зато, кад први хтедоше да ce разићу no царевпнским градовпма, Кубер их задржа. A он пош.ве цару Конотантпну V (741 —775) посланпке с молбом да им ce допустп да остану и владају над заузетим крајем и нудећп без сумње своје услуге царству. Константин доиста призна Кубера кнезом те зем.ве к нареди no његовој молби да оближње словенско племе Драговићи даје насељенпцпма храну, јамачно дик ce ne бп окућили као што треба. Ну, према разноликом саставу Куберова народа, није било лако да ce одржп пријатељство између њега м царства. Многи исе.веннци боху ce само од нево.ве задржали уз свога поглавицу и ожт не престадоше желети и радпти да пређу y византинске градове. Te co тежше слагаху с радом византинске политике и впзантинских власти, да, где год могу, слабе све до<;ељенике no некадашњим областима царевинским и да све више дижу и снаже пепосредну царску власт. Правило je било да затечено стање чувају само онде и дотле, док га ne би могли

ДE Л O