Delo

Д Е Л 0 82 Било је некакво мутно вече и вјетар је пухао. Нпшта се није чуло. Сав разговор и све остало носмо је вјетар па нико није разумјео. Само су сјугра комшије причале, како им се чини. да су у сред ноћи чули неки врисак и ништа више... А баба Савка је лежала сама у одајици Кандило је благо горило а свијећа пуцкала. Баба Савка стаде гледати по соби. Виђе икону, ћилим, хаљине, јастуке — све оно исто као и кад је дошла ! Па се сјети својнх младих дана. Хеј, пусто ! Сјећа се како је млада, како весела била, када је нрви пут у ову кућицу дошла ! А сада стара, јадна, немоћна, ббна — само што душу није пустила ! Баба Савка уздану из дубине душе, а сузе јој стадоше тећи низ образе... Жао јој је било. Ево што ће умријети, али Мара ! Шта ће с љом бити ?... И сузе joj још јаче ударише. Премишља тако баба Савка и плаче, док најпошље ето и Маре. Сирота баба Савка, да je имала добро око, виђела би сузу и на унучину лицу и опазила би како је обузела нека неодлучност, неки страх и нека бојазан. — Добро моје дпјете, сједи до мене ! Мара сједе и саге главу, а сузе све леге једна за другом. Баба пружи своју суху, уздрхталу руку и наслони је унуци на главу. Па поче кроз сузе тихим, изнемоглим гласом: — Срећо моја ! Све добро моје ! Да си благословена !.. II сузе јој прекидоше ријеч.. Пошље настави : — Ко зна ? ! Данас или сутра мене неће бити. Ја ћу те оставити, ћери моја ! За навијек оставити ! Остаћеш сама. . сама, самцита, срећо моја ! С тога се пази ! Живот је тежак и мучан. Буди вазда на опрези. Немој никада да изгубиш добар глас и не дај никоме да ти у образ дира !.. Слушај ме, ћери моја ! Не илачи ! Шго плачеш ? Слушај ме даље ! Прађед твој бијаше војвода у Херцеговини. Он је славно за образ иогинуо... Ђед твој наслиједи љега. И он паде за крс’ часни и образ свети. . Твој бабо бијаше соко од сокола. И он... Бабу прекиде очајан узвик. — Мајко ! Не говори више ! Смилуј се !.. А баба страшљиво и са ужасом погледа на унуку. — Шга ти је. сунце моје ?