Delo

М А Р А 18 А он те привуче још блнже, наге се јаче и прошапја : — Ако ме волиш, пољуби ме једном !.. И брзо је загрли.. Она га пољуби... На сахат — кули је избијало поноћа. — Поноћа ! прошаита она бојажљиво. К\ку мени, мајка ће се пробудити !.. Истрже се и оде уз басамаке.. Он је гледао за њом док нпје умакла... Пошље узе шаргију и оде преко винограда и ледина, куда је и дошао. Путем се слатко смијао. — Мореш се с њом играти, кб с малијем ћететом ! говорио је сам себи. VI. Причају даље : Вријеме је ишло. Било је и љепоте и кнше. А кад би оно цвнјеће и онај малн капиџик умјели говорптн, причали би пуно што шта.. II дође један дап.. Тужан дан.. Побољевала баба Савка, па како који дан, а она све горе, док баш не изнеможе и не леже. Обилазили су је добри људи и доносили јој понуда, а поп јој и молнтву очитао. Шој опет драго гдје на њу не заборављају. Ал’ дође један дан или боље једно вече... Лежи баба Савка и боно дише, а унука сједи и плете_ Тпшина је. — Дијете моје ! Дај ми мало воде ! Мара устаде и донесе. Баш јој чашу хтједе устима принијети, кад од један пут задрхта и испусти чашу из руке. — Шга тн је, дијете моје ? — Ништа, ништа, мајко ! рече и наточи јој другу чашу. Сирота баба Савка! Да је имала добро ухо, чула би тиху севдалпнку и још тише куцање уз тамбуру. — Мајко, заборавила сам кућу затворитн н ватру запрећатн. Идем, са’ћу доћи. — Хајде, хајде. снаго моја ! II Мара оде... Сиђе у авлију, отвори каппџпк па у башчу... ДЕЛО VI 6