Delo

Д Е Л 0 418 рика, књнжевника, појета, Фидолога, државника. Имена: Колара, Челаковског, Јунгмана, ШаФарика, Томека, Палацког нарочито, да наведемо само ова најславнија, тесно су везана са историјом Ческе, u стекла су ејај и глас европски. Благодарећи њима. а после читавога века усиљавања u упорне борбе, Ческа је понова заузела свој ранг међу народима цивилизовапим. на велпку самообману својих немачких суседа, усноставила је језик Хусита међу најлепше и најбогатије језике европскеПокрет народни имађаше већ пола столећа за собом, н чески народ стекао је био свести о себи кад избпше догађајн од 1848. То беше свуда у Европи, а поглавито у Аустрпји, година неизмерних илузија. Чесн могаху за тренутак веровати, да ће исгориска нрава круне Светога Венцеслава бити припозната и освештана Федератпвннм усгавом за аустриску монархију. Они се чак могаху носити надом на братски споразум са својим пемачким земљаппма, који 6eiaxy такође заведенн неодређеним либерализмом тога времена, који н нотхрањиваше све ге за_ блуде. Разочарење је било жесгоко. Комешања, .још довољно необјашњена, а од јуна 1848, новратпше владавину војннчку и ауторит, а иосле пораза нобуњених Маџара, ова иста Ческа, којаје остала верна монархији, платила је за њих. Што се тиче Немаца, ускоро се увидело да њихове аспирације, пангерманске и империјалистичке, немају ничег заједничког са правима Ческе. Чувени одговор Палацког на Франк. Фуртском сабору: „Ја нисам Нсмац“ изазвао је у целој Немачкој узвик гнева, протнв народа, којн је одбио да бпра посланике за германски сабор, и који сазва у Праг Словенски Конгрес. Дванаест следећих година бејаху врло мучне за Ческу. Последњег трага старога устава нестаде. Сабор (Дијета) сс и не сазиваше од 1848* Бладавпна немачке централизације и војничког ауторитарпзма, нојавн се у свој својој ошгрини. Беше то време штампарских иарница административних гоњења п кнњења, време „аустриске системе“ у најружнијем с.мпслу те речи. П што у Чехе није ушло обескуражење, требало је ннчега мање, но њнхове ванредне енергпје и њнхове укорењен.с вере у •своја нрава и своју будуђкост. Бђав исход игалијанског рата обележио је крај н те системе. Влада аустриска осеђашс, да је се владавина ауторигета ирежнвела, и да је дошло времо да се саставе народна иредставништва. У три маха, 1801, 1805, 1870, могаху Чесп мислити да ће се овај обрг владавнне вратитн на прнзнање њихових права. Сва трн пуга нада ова бн осујсћена комбинованим усиљавањима Немаца н Маџара. Дннлома од 10 октобра 1860 беше оцртала углавнпм нотезима Федеративни устав аустријеке монархије, са централним парламентом састав.кеии i нз носланика изабраних саборима (дпјетама) сваке државе. 1’адост беше у Ческој неизмерна : н обмана се у толико више осећаше, кад усгав од *24 Фебруара 1801, ноткрепљен нзборним законима који су и даиас у важности, створи у Бечу Државни Сабор, Reiclisrath, коме се дадоше битна легислативиа права, своде1)Н врло јако улогу месних сабора