Delo

ЉУ д и 'СЛНКА IKJ /КШШТА^ ДаЂно се мрак спуетио... Снег је сиппо у снтним пахуљицама, које j’e ветар гонно тамо амо. Али код нас је било све као и други пут. У здајживљем крају, тамо где се дижу горостасна здања и где су нрве иивнице, право ic море од светлости- Иивнице су пуне гостнју. Музика •свира, послуга јури, а многобројни гостн налнвају се рђавим нивом и досађују један другоме празним разговором. Tai.’o је еамо у томе крају. Даље одатле улице су све уже, веће зграде све ређе. На самоме крају варошн улнце су криве и тесне, и ио њима јс сијасет блата: месенине нема, те је свуда густа помрчнна: светиљке ннгде једне. Кућице су ниеке п накривљене. Ту сиротиња станује. Све се већ уми.рило, све се сну нредало, да у њему потражи укрепљење за сутрашњи мучни рад. Само се са једнога нрозора расипа но мрачној улпци слаба свеглост. У маленој ниској собп седела је за столом једна мушка прилнка. Сувоњав човек! Пред њим јс била хартнја п он је •неигго брзо иисао.., Десно од стола била је постеља, и на њој је почивала срећна мати с чедом својим: детс је било обгрлнло својим белим ручицама мајку своју. Он је дуго седео н шгсао. Овда онда дунуо је ветар јаче и кроз рђанн ирозор допирала је хладноћа до њега. Оп је прнтезао свој извешталн капут и радно је даље... Лицс му је било бледо. Она опасна бољетаца, што нам сваке године иокосн толпко драгнх живота, већ је оставпла видне трагове на лицу његову. Па опет му је лице било тако благо. Очн су му билс упрте на хартију, на којрј се низао ред за редом. Усга му бсху мало отворена. Он је низао врсту за врстом и испнсаних листића бпло је све више. Тешки кашаљ разднрао му јс чае ио час груди, али он није носла остављао. На један иут встар снлно дуну. ЈКнжак у лампи врло загрепери. Кашаљ га нанаде свом жесгином, и он уста. Поче лагано ходати но евојој собици. Једва му кашаљ мало преста... он погледа ио соби... *). Читано у ист. фил. дружини ^Даничић.и 5*