Delo

68 Д Е Л 0 ноглед му се заустави на љуби и јединчету. Сав задрхта и ухвати серукама за прса. Ј1з груди му се оте тежак уздах : — Ах, сироте моје! Како ћете ви без мене? С тешком муком одвоји очн од својих. Спреми се и леже у постељу.. Последњи поглед иао му је на исписане листиће н њему се лице задовољно развуче. II. Недеља је била... У иозоришту је заказан нов комад, п на каси су^ се гушилн, ко ће пре дограбити улазницу. У вече је дворана била ирепуна светом. II он је био... Мирно je седео у јсдноме куту, ћутао ,је и пажљиво гледао на позорницу. На њему је био опет onai извештали: каиут. Сваки нокрет на иозорници предустретан је бурним одобравањем. Предстпва се свршн. Дворана је јечала од силних одушевљених узвика. — Живео! Живео писац! заорило се из с готине грла. Он је устао и смсрно се клањао. Са свију страна иолетеше венцн и ките мирисава цвећа. Он је био усхићсн; у његову оку заблпста сс суза захвалностп, и он за часак заборави на невољу своју. Али срећнп часи мало трају. Он се сети својих и сиротиње своје. Лице му се за_ мрачи и он је жалостиво носматрао дивно цвеће, којим је био обасут. III. Почео се будити живот из мртвила: Дрвеће сс заодева својом дивном зеленом одећом, нољанама со враћа њихов красни шаренп засторПа баш тада, када се свуда почео живот јављати, његов се жпвот угаси. Једнога дана са торња звоно тужно зазвони. У брзо и у сваки кутић догфс жалосна вест, да њега више нема међу живима. — Умро је! Те су две речи ишле од уста до уста. П оне су у исто време свакоме говорнле: ко је тај, што сс оиростио нево.ва овога света. Сутра сиротињски крај оживе. Оне тесне п блатњаве улпце иснуиише се светом. Било је ту и старих и младих, и мушкнх и женскпх, н. задриглих богаташа, са скуиоценим нрстењима на рукама, и снромашних. ђака и радника. Све се то искупило да ода последњу пошту ономе, крјн је за живога свога знао само за сирогињу своју и љубав — тоилу и неизмсрну љубав нрема раду своме и својим ближњима. Он је већ лежао скрштених руку у сандуку. Очн су му биле за' TBOjiene, алн лице му је било опет благо н нас-мешено. Понешс га... Напред су носили многобројнс скупоцене венце, окО' његова тела носили су ужежене велике воштанице, а за њима се таласала множина света. На неколнко места беседннци су у својим дугим говорнма оплакивалн смрт његову. На гробу се п последњи беседник опростн с великим покојником. II иоследње „Вјечнаја памјат“ отпеваше, а нз хладнога гроба разлегаосе туни јек, крјн чннпше комади трошне земље, ударајући о сандук.