Delo

0 У ПРОЛЕЋЕ i. Сјајно сунце са неба се сишло, Спаваћнвој нашој землш пришло. Ватрено ју међу очи љуби, Из сна тешког да му се нробуди. Од пољуба сунца ватренога У горе се загрејаше груди, Па ти скида снежно покривало Пст! Тишина! Свечан тренут то је Горица се буди. Све по мало покрпвало скнда, Сва се у сну топп и ужнва Ko девојче, када драгог снива, Да ју љуби међу очп чарпе. Радосне је сузе спопануле, Од миља се гора занлакала, Сузица је сузу сустизала, Као поток даље отицала. Поток стреми, разиграо вале, Угледао божанску дивоту, Па га јури дољи у долине, Свуда нрича о новом животу. За потоком и љубице плаве Из травице подигоше главе ; Цвати доља, пуна цветна шара, Пуна чара. II птице нам долетеше миле, Па у миле песме удариле ; Од песмнца малих певачица Јечи гора, одјекују лузи, Новим жићем поново оживну Све, што некад чамаше у тузи.