Delo

СУШИНА И РАНА ЧИТАНО У ИСТОР.-ФИЛОЛ. друштву „Данпчић* на в. школп У Вражогранцу се три пут у године иде у сушину: на светога Тодора, на девети уторник (по реду девети од Божића) u на Младенце (9- март.). Иде се у сунчев заход и то један пут у једно, други пут у друго место, где има доста сушине (суварака, сува грања). ДевоЈке и момци долазе ио неколико у груно, па кад сс сви зберу у шуме или браништу, куие сушину п носе на камару. Кад накуие доста, момци ју понесу а девојке иду око њи’ и за њима и нопевају : „Лзељо, Љељо, омрко’, замрко'. (нрипев) Сред гбре зелене, Брата чекајући, 11з лбва да дбђе, Лова да донесе. Ову нссму испопевају више пут, иа кад се надјаве над село, зачну ову: „Љељо, .Бељо, сив сбко долете, Па на вншњу паде; Вишња п|)Огова])а : „Не надај на мене, Ја нисам вншњица, Теке сам девбјка, 11a сам иснрбшена За ђака Иикблу, Шго но лепо пише Лепче нреиисује : Ио небу облаце, По земл.е јунаце. Кад всл стигну у ссло, скину еушину иа спруд, па момци новеду лесу, а дбвојке, играјући, ионевају :