Delo

ХАЈНРИХ ФОН снвкл ‘♦7 нно да удети у рат, он већ ланомислени Грамон јс личност која носн кривицу и — психичка природа Француског народа. Психолошка анализа француског народа ннје нешго орнђпнално Сибелово. bcL смојеумалнм варнјацијама читали н код Трајчке-а, Дројзена а Хајзера. Хнстеричност карактора номешана с амбицијом да је нозван да маршира на челу културе, — што све води непоштовању гуђе егзпстенције — го су по тврђењу немачких историка паголошке стране духа овог ипаче великог и заслужног народа. У оцени овнх генералних нитаља о историској улози народа н ннституција, Снбел остаје веран траднцији немачких модерннх исторнка — он верује у историску мисију иротестантизма u Пруске! Критнчкп таленат Спбелов сјајно се ноказао, одбацнвши ннсма Марпје Антоанеге нздана од Hunolstein-a Ft'nillet-a.) као ФалсиФнкат, ге је и Француска историска критика признала, посредно као истнну љегово тврђење. Acta bomssica и „Politische Corespondeuz Friedrich des Gossen“ под надзором његовим, као богати историски материјал, угледали су света. * Да је човек чедо своје околине и свога века, Сибел је потврдио радом и животом својим. Опо што га је у јавном жнвоту одушевљавало. то га je покретало на рад и у области историје. Он се не устеже да ирнзна ту узајамност Тацигов носгулат siue ira et studio не веже Спбела. он ппше баш пе sine већ cum ira et studio. Нису то гвоздени закони природе. ни маса друштвена ни ннституцпје, којн чнне историју, већ личности. Личности су онп кристалпзациенн центри у псторији, који стварају дух времену и одређују ток историје. Пдеје нису демонске спле ван човека које њиме владаЈу — већ у њему, он их ствара н за њих се бори. Разуме се да је норед овог објекгивног субјектпвизма п пндивидуални оправдан, — те некритични критеријум — симпатија има дакле месга у оцени личности. Тугуг и Метерних заслужују историску анатему а Бизмарк култус грчких хероја. Једна од најслабијих страна највећег му дела то је овај култус херојпма. „Супердатнвнзам* му се може пребацитн а култус личностц u хотпмпчно запостав.вање историске законнтости бранп му да уђе у ред онпх величпна, који не припадају једно.м времену, већ свнма. Његов учитељ, Ганке, далеко је и од једне п од друге врсте субјективности, и то га чинп већи.м од ђака Узорна објективност Ганкеова Фалн у дслима Снбеловпм. Огуда н онај цринцпп великог му учитеља, „све на своме месту и у своје време“ уједно и принции историзма на супрот рационалпзму, који не увиђа значај времена н мсста — није нашао онако иедангне иримене. Алн Ганке-ова универсалносг схватања нсторпског процеса, коме је европско друштво велика Фамилија, те нн један велпкн догађај не остаје пзолован, а да не захвати цео образовани свет — није нн код Сибела слабији. Псто тако јс u критпчност једна врлина његовог нпсања нстоЈшје. дело Уш 7