Delo

ЛЕОПОЛД РУНКЕ 437 Због овако значајне улоге индивидуалитета у историји, неминовни је атрпбут његов — слобода делања, слобода воње али не и у смислу самовоње. Кад би индивидуално делање личности и народа — у исгорији било зависно од каквнх општих принципа, онда би лични елеменат у историји био илузоран. С тога је и слобода делања консеквенца онаквог схва тања исторнје. Ну неограничена слобода делања била би што и анархнја, самовоња, зато је поред слободо за разумевање исторпјског процеса иотребан још један принцип—нужност. Нуж ност има своје основе у ономе што је већ створено што већ постоји, што личност ступајући у историју затиче као готово Ннје могућно све иорушптп, што се затекло, и створитп све ново,— таква моћ је божанска а не и човечја. С оним што постоји личност мора рачунати као са Фактом, који се не да потрти. „Кад семе падне у земњу, оно оживи(‘, вели Ранеке-ова пријатењнца Bettina v. Arnim, «кад семе не би још пре тога носило у себи живота, то се он у њему не би ни могао разбудити: живот је то^што у жпвот прелази”.1) Овом се Фигуром односи слободе индивидуалног делања иисторијске нужности лепо илуструју., Живот у семену, то је оно штс би Ранке назвао Geheinmis des Jndividuums, нзвор индпвидуалитета, али да се он развпје треба земњишта, друштва са свима реалијама његовнм. Без семена нема живота, бињке, а без земљишта не би се могао разбудити, развити. Из противности личне слободе и нужности исторпјске, из нових тежњи и реалних прилнка ничу нови идеалп, нове епохе. Та испреплетаност индивидуалног и општег, узајамност утецаја њихових, контраст слободе и нужности, чини драж Ранке-овог схватања историје и даје му донекле принципијални карактер, те није само култус хероја. Из контраста између слободе делања и отпора реалних прилика, развија се морална енергија, коју од псторијскнх агенаса, Ранке највећма цени. Све што има правог живота, ниче из тог слободног елемента у историји, из моралне енергпје. Тиме је уједно нађена и норма, Wertmesser, за оцену вредности историјских агенаса— личности, народа и установа. Истина да се Ранке норед савесне објективности ретко јавња као судија, али се ипак на много места ова норма истпче. ЊегоЈ) Guglia, S. 60.