Delo

ЛЕОПОЛД РАНКЕ 439 У историји човечанства нити има плана по коме оно гредп, ни ци.на коме оно греди. Схвагање, да у псторији човечаиства им i и ци.ва и илана, може бити двојако : или нма једна општа BO.ta, која водн човечанство одређеноме ци.цу или се у самом човечанству опажа овакав карактеристикон његове духовне нрироде. Или би човечанство било као марионетка једне опште во.не, и тада не бп могло ни бптп речи о каквој слободи већ о Фатализму, или бн, ако је тај духовнп агенс, који води цнњу, у духу самога човечанства, билн њуди богови. Где би се тај план и цил> могли огледатп ако не у самом прогрес-у. Ранке нрпзнаје да има историјских духовннх снла човечанства н да се опажа поступнп напредак из примитивног стања ка све вишој културњ Алн да лп свп народп нду путем напретка? Пут ирогреса зампшља Ранке као и Лоце1) да је не обнм једне велнке реке већ узана струја матпце, која кривуда средином њеном. Па и онај део човечансгва, у коме се оиажа покрет у наиред, не сведочи да је прогрес сталан. Ено вам Азије. Нрва епоха била је и најкултурнија, друга п трећа већ су пут у назад, тако да кад су Манголи напалн, култура већ беше на измаку. Ннти пак има смисла хипотеза, о геограФском ширењу културе, — као што Петар Великп тврђаше, да је Занаду дошла култура од Истока н да се она опет враћа Истоку. Нема ни конгинуитета у целокунном прогресу. Европска уметност стајгла је у XV и у првој половнни XVI в. на врхунцу развића, у XVII и све до друге четвртп друге ноловине XVIII века показују највећн уиадак. Исто је то п са поезијом. Ако се призна континуитет нрогреса да се живот човечанства у свакој да.вој епоси све впше потенцпра, да је у једној иериоди нижи у другој виши, онда гшједпне генерацнје губе своје историјске значаје. Свака генерацпја, Koja настаје, имала би внше вредностн од прошле, која само у толико вреди, у колпко она у себи носн клнце живога оних шт<> иду за њомо. И иоследња генерацнја била бп једпна вредна, а остале у толнко, колнко су јој помогле да ступе у жпвот. Промисао нпје неправичан. Никада није, вели Ранке, јодна доктрпна нн ма која псторијска сила апсолутно овладала у Европп, увек је поред ње било места и за друге. У свакој епосн влада ио једна одређена *J Lotze, Mikrokosinos III. Bd. S. 24.