Delo

У ТИХОЈ нотш Кад у тихој, немој ноћи, кандиоца .иупко сјаје, Када месец баца зраке сребрнасте одозгоре; Тада стрепим... дрхћем, јадна... са тугом се груди боре, Гледећ' горе у заносу — ја им шаљем уздисаје. Кад год видим месец, звезде, на срцу се туга слева, Тад се сетим днвнпх снова — усануле Moje среће. Све је жнво — земљу гази — веселим се током креће Али јадно моје драго... оно вечни санак снева. Марта 1895 године Крагујевац јЉубица 4 Дело VIII 6