Delo

РеФорма наставе у правцу увођења ручних радова у школе нужна је не само са гледишта практичних резултата које мн имамо у виду, него се још препоручује са стране развитка ума. Ништа тако не подстиче и не окрепљује ум, као радови руку. Ђак који почиње да се занима израдом предмета приморан је у исто време да о томе озбињније мисли и резонује а то иде у корист хармоничног развитка, образовање потпуног човека, о томе су сагласни многи писци компетентни у овоме питању. Ручни рад кад се споји са умним образовањем даје здравију оцену, развија оштроумље, производи јачу снагутворачку, уобразиље и чистији укус него икоја друга. проФесија, вели амерички писац Канинг, чијим је заузимањем у последње време подигнуго више текничких школа у Америци. То исто мишљење дели и Џон Лебок. „Увођење ручнога рада у школе важно је, вели он, не само са гледишта здравствености и извежбаности руку као једног од најважнијих органа рада, него и са стране његова дејства на ум.“ Чарлс Лилад, један од највећих поборника ручнога рада, тражи да се у основне њколе уведу разне занатске гране: дрводељство, ковништво, ткалаштво, плетарство и т. д. Његово важно дело о текничкој настави које је у краткоме времену дочекало неколико издања много се препоручује свакоме оном који би хтео ово питање темељито да проучи, и оно носи наслов Practical Education, treating of the devloppement of membiy, the increasing quilmess of perception and training the constructive faculty, by Cli. Lelaud, London 1888. Код нас ce, чини ми ce, први бавио тим питањем г. Срет. М. Аџић у својој књижници <(Ручни рад у мушкој основној школи® 1886. г. у којој је изнесен значај ручних радова н њихово ирактиковање у школама код разних народа. У новије време озбилшо се ради на томе да се ручним радовима дадс довољно места у школама, те да се нопуне недостаци у владајућем систему образовања за који се вели да млигави и усиављује интелектуалну моћ, убија енергнју, нарочито иретоваривањем мозга, као што је случај у данашњим школама, систем који се своди на просто меморисање из књига. «У целокунном наставном сиетему који смо наследили избија, вели Хекслије, општи недостатак у томе што је сувнше теоријски и веома мало практичан (il is too hookish, too little