Delo

НАША ЗАВРШНА РЕЧ 55 који су ова господа истицала против закључења мира, и који нам је, на неколико дана доцније,, ноновио и руски Консул Карцов у Београду истим речима, био је тај што нисмо још били добро бијени; али ни на то се није морало дуго чекатш Само иосле неколико дана Турци су заузели и спалили Зајечар, Књажевац и Алексинац, и пошго је на тај начин сачувана част српског оружја закључено је примирје. Ово је најзнаменитија радња за време управз, у којој је и г. Јов. Ристић учествовао. Она ће нам моћи дати мерило стварне одговорности, која на владу, која на Круну, а која на друге чињенице у земљи пада. Друга би била Аранђеловачка аФера, у коју су била потпуно посвећена само три министра, а од осталих се министара брижљиво крила, тако да председник министарства, Стевча Михаиловић, и министар војни, као надлежни, како се онда свуда говорило, нису ни знали да је смртна пресуда над Јевремом Марковићем извршена23) Рат иротив Бугарске 1885 г. искључно је дело Краљ Миланово. Он то сам јавно тврди, а и сви сачувани аутентични докази из онога доба. Министри, у овој прилици, нису знали ни за све околности, које су рату претходиле, ни за све покушаје, који су чињени са разних страна, да се рат отклони, пз ни за све побуде које су до рата довеле. Они су потписивали готове ноте у одговору на колектиину иредставку великих сила, а што се оглашења рата тиче, питаии су тек Форме ради да не би доцније могли прати шапе, изговарајући се да нису били консултирани. Нама, за време нашег министровања, није, истина, пао у део никакав рат, али су и наши случајеви опет за то веома занимљиви, и врло подесни за правилну расправу питања о одговорности, која нас овде занима. Ми смо ушли у кабинет 1880 год. као председник министарства сасвим слободних руку, без икакве политичке обвезе, -*) Стевча Михаиловић жалио нам се онда на ноложај, у који је дошао у министарству због ове аФере. Кад је што о ншј занитао у министарској седннци, одмах су се почели домигивати они, који су у ствар били носвећени, а Радивоје даваому.је обичНО један исти одговор, да он ништа не зна, јер је ствар пред војним судом. Ово неуљудно понашање толико је на њ дејствовало да му је скоро реч у грлу застала, а Јеврем Груић, на кога се он највише наслањао, није имао куражи да о ствари реч проговори; и тако он, као министар председник, није могао сазнати на чему је једна ствар од оваког значаја, као што је овај намештени политични процес.