Delo

ПОМЕН Moja мила звезда, из срећних времена, Дошла ми је данас као успомена. „Здраво да си!“ рече, јеси ли ме рада? Ја, к’о сваки спомен, дођох изненада ! Ми спомени бледи, ни мртви, ни живи, Ми нисмо, к’о страсти људске, колебљиви. — Дух нас некуд баци у далеке краје, А спомен, к’о спомен, — он све даље Tpaje ! — И још, што јс чудно, он све лепши бива, Што га дуже прошлост у свом крилу скрива' А те страсти ваше ? 1 Те колевке наше ! — Јер по неком од нас и сам живот даше Док се ока згледе, и тренут је доста, Зачегак им кобни већ животом поста. И док тренут био, што им рођај створи, Често ј’ живот мали, да се с њима бори. II воља и спрема, и нада и дари, У борби се с њима као прах сатари ! А кад дођеш близу, там’ где људи стају, Обазреш се назад по том окршају; Али, једва онда, кад већ ништа немаш. Само душу своју, што је Богу спремаш. —• Тад и онај бедник, који живот воли, Пао би пред Бога, да га за смрт моли, Кад погледа оно, што му с живот звао,. Оп сад за то не би, ни потуре дао.