Delo

64 Д Е Л 0 Место леног плода што мнндија брати, Једно празно ништа одзив he му дати !... А тамо далеко, кроз маглене краје, Нешто засветлуца, па благо засјаје, И све ниже, ниже, к’о пламичак мали, На животној свећи, кад је смрт запали То је спомен бледи, што се тамо губи, Још у оном срцу, што уме да љуби, Где и преко гроба љубав света траје, Па је у животу, к’о спомен, нестаје ! Понекад и зато дух нас људски креће, Што му није мило да се с нама среће. Забаци нас некуд, где мишљу не крочи, K’o богињи иравде, завеже нам очи, Танким ткивом, што га садашњошћу зове; Па натрпа на нас нсве жеље, снове ! Још за нама камен, — будућност му име Баци, не би л како, смождио нас тиме ! • . Али спомен бледи, још и даље траје, Па кад га не зову, он пред душе стаје. И тад душа бледи . . . њој и није мило, Што да спомен живи, кад је време скрило, И људе и дела и страсти пламене А опет их,ето, као успомене ! А понекад бива, — ти ћеш сама знати, Као добар пријан, спомен се наврати ! И душа га тада оберучке прима, Па га грли, греје на својим недрима, Не би л’ спомен мио опет живот био ! Ороси га сузом, — Како да их нема ! Па му у свом срцу топло место спрема, Оно исто старо, где је негде било, Пре, но што га време спомен учинило ! Ал’ спомен, к о спомен ! И ту с’ мало бави, Њега живот тера. њега јава дави.