Delo

92 Д Е Л 0 изразом мира и иокоја на многим, различитим лицима. Као да је божићни анђео својим белим крилом растурио сав немир с њихова живота, сав јад с њихових срдаца Кандидат седе горе на кор. Поглед му кружио преко целе цркве. Тамо напред седео је тата крај старог капелана. Ала му бела коса, кад се овако озго гледа ! Да је нису тужне мислн за јединог сина оседеле пре времена ? Тамо с друге стране пролаза седела је мама над својим молитвеником. Ала је ово мило лице изгледало збрчкано и старо! Да јој није рођено дете оне бразде тако дубоко урезало ?... А крај маме седела је Јулија, пријатељ у игри и у пролећним данима живота, девојче блага, девојачки чиста погледа, слободна висока чела, које зацело не би могло решити ниједан једини модерни „женски проблем”.... сем можда једног — онај застарели проблем, да за цео живот спреми срећу човеку, кому би поклонила своје поверење. Око лепих усана неколико оштрих озбиљних црта, којнх ттре не беше.... Да се нису можда створиле у бојажљивом помишљању на младићскога пријатеља и његово дуго ћутање? А оргуља је јечала и клицала своје: «Здраво ми, леии јутарњи часу!» Лепи тоновн ! Та ти си вештак стари сеоски оргуљашу! Или је твоја дивна свирка отуда, што ти је данас справа тако добро удешена у сагласности с чудноватом свирком жица у рођеним грудима ? Тамо доле у претпрати умало да покидају своје узе два женска срца. Једно старо и једно младо. Старо је молило девзчмна сина из Назарета, да јој опет поклони неисказано милог сина, ослобођеног од праха неверовања, хуљења на Вога и охолости — младо је чезнуло за пријатељем из младости којп му је постао милији од свега на свету. Тада се наједаниут обртоше обе очи на кор. Тамо је стајао Густав и гледао их, као да би их обе хтео закључати у своје срце, једним истим погледом нокајничким, љубавним, а тешке, топле сузе котрљаху се полако нреко његових уснламтелих образа. Тад задркташе у радости обе женске доле у претпрати. Стара се напрасно сетн доба, кад јој је првн пут поклоњен,