Delo

106 Д Е Л 0 брзо успављивала и обмотавала око ње јорганчић с много љубави, док је још била сасвим мала, која је доцније често извлачила од тате, док ју је наместила у најбољи градски завод, која је двапут годишње нове шешире и одело за њу извојевавала или искамчивала — како кад, — мама, која ју волела увек верно и увек нежно, која је желела да ју усрећеном видиИ нлакаше госпођица Јени. — Али шта је, душице моја ? Тад Јени подиже своје благе очи, љупко обрте матери своју лену главицу, наслони чисто, алабастарско чело на ручицу меку као кадива и прошапута с правом правцатом женском благошћу и љупкошћу — тако, да се кроз целу кућу орило : — Срам га било, лола један, носи заручни ирстен ! НАСТАВИЂЕ СЕ