Delo

ОДАБРАНЕ НРИЧЕ АЛФРЕДА ХЕДЕНСТЈЕРНЕ 105 Објашњење библије било је врло кратко а после њега била је пленива њупкост пастора Јоханесона нишга и нигде. Узаман је покушавао да отпочне разговор с једним, с другим : — Драга госпођице Линдквист, па кад ћемо почети свој заједнички рад у недељној школи ? — Стало ми за вашу недељну школу. Кад само помислиш на прљаву децу

— Да ли би г. Берквист могао дати сутра коња на почзлугу ? Имам баш службено путовање. а госпођа супруга била је тако добра ... — За сутра су сви коњи заузети, и за прексутра а, ми•слит, и за цело пролеће. — А ми смо суседи, госпођице Ана ? Веома се радујем, што ћу вас чути, кад свирате у оргуљу. Ваша госпођа мати рече

— Сумњам да ће бити штогод од свирања у оргуљу. У главном се најбоље забављам са својим пријатељицама. Већ каква весела полка на клавиру — то је што друго. Пастор је мислио да сања, па се уштину крадом за нос да би се уверио је ли истина будан Бога ми, будан ! Али куда је, за име света, тако напрасно одлетела сва чаробна бикепиншка љубазност ? Госпођа Линдквист није могла доћи на тумачење библије; имала је управо да спреми ово оно за сутрашњи ручак поп Јоханесону, а за то треба времена, знате, ако се хоће да буде, као што треба. Баш је хтела да разбије цело туце јаја за неке особите колаче, а груну наједанпут њена Јени у кујну. Запалили јој се образи, на глави јој немарно и криво намештен шешир — Остави јаја, мама ! Није ни једног једитог вредан! Мами клонуше руке. — Дете, шта то рече ? А госпођица Јени баци нов шешир на кујински сто, рукавице на заклопац велнке шерпење, себе пак саму у руке своје најбоље пријатељице, своје драге маме, која ју некад