Delo

Н Е И М А Р И 25 и дођоше под један стари храст. Ту, под тим храстом, беше прост стб, начињен од неколико дасака, прикованих за четири соје. Старци поседаше и осташе неми и непомични. Игуман беше висок и коштуњав човек, дугих образа, узвишена чела, кратке проседе браде и дугих бркова. 0 1.тар по глед и неколике боре на његовом лицу казиваху озбиљност, удружену са, силином духа и одлучном во.бом. Отац Ђенадије беше омалена раста, нешто мало погрбљен, седе косе и дуге седе браде. На лицу му се огледаше благост, а очи казиваху пигомину и нежност. Игуман Пајсије сеђаше налакћен на десницу, а оштар поглед његових очију блуђаше по даљини. Отац Ђенадије беше погнуо своју седу главу, а рукама немарно претураше зрна дугих бројаница. Тако ироведоше скоро четврт часа. У том приђе столу један дечко , држећи у рукама чутурицу. — Благослови, оче! — рече он , и пружи чутурицу игуману. — Да си благословен, сине ! — одговори игуман и маши се чутурице. Дечко се удали. Игуман се окрете оцу Ђенадију и пружи чутурицу. — Растерај бриге, оче ! Ђенадије остави бројанице, узе чутурицу, нрекрсти се два три пута, прошапута неколико речи, диже главу и наже. — Добра ракија — рече он, па убриса седу браду и врати чутурицу игуману. Игуман гутну неколико пута. Отац Ђенадије узе бројанице и поново их стаде претурати. Иоглед му беше управљен на манастир. Ваљда премишљаше о злој судби која очекиваше ову светињу. Црне мисли пројурише му кроз душу и он нехотице уздахну. — Што уздишеш, оче ! — упита игуман. — Зла времена дочекасмо, брат’ Пајсије ! — рече тужно Ђенадије и одмахну главом .. Све црњи и црњи гласови стижу. Турска обест додијаће овом худом парчету земље. Ни овај -светн храм неће остати на миру.