Delo

26 Д Е Л 0 — Не губи наде, оче Ђенадије ! — Док је Пајсију на раменима главе, овом светом храму Божјем неће Турци додијати, — Нек би Бог дао да тако буде, брат’ Пајсије. Али се мени нешто леди у грудима. Мене старца неће више огрејати сунце. — А што, оче ?... Да те туга не мори за сином ? Ђенадије уздахну и спусти бројанице у крило. Очи му заблисташе сјајем. — Чули што за мога Стојана ? — рећи ће он пошто се мало прибра. — Ништа — одговори игуман. — А шта ти рече Марко газда Ранков ? — Што и теби. — Хм.... Зла времена дочекасмо, брат’ Пајсије... Процвилеће народ као гуја у процепу. — Шта ли је било са војводом жупским, твојим добрим пријатељем ? — упита игуман. — А ко ће знати, брат’ Пајсије ?... Марко ми не умеде ништа казати... Ђенадије заћута, по том додаде : А какву се добру можеш и надити ? Обојица занемише. Ђенадије проиушташе зрно по зрно са својих бројаница, а Пајсије упредаше брке и чудно посматраше старца. — Стојан је мудро дете. Бог ће га чувати — рећи ће игуман после дуже почивке, па узе чутурицу и пружи је старцу. Ђенадије маши се руком, али тек да узме чутурицу, а вратнице манастирске отворише се. У двориште уђе један дечко. На лицу му блисташе радост, а нреко усана превукао се лак осмејак. Ђенадије остави чутурицу и баци поглед на дечка. Дечко слободно корачаше. Дошавши до стола, скиде капу, назва Бога, нољуби у руку игумана и Ђенадија, па се измаче мало назад, и ломећи Фесић рукама, ногледа у Ђенадија и кроз осмејак рече : — Ђедо, поздравио те бабо... Послао ме да ти донесем радостан глас. — Које добро , сине ! — рече Ђенадије , па се диже и нриђе дечку.