Delo

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ 391 Он је, пре ових догађаја, био 1680 године оставио Ердељ ради неких интрига, не осећајући се ту безбедан, те је прешао у Влашку војводи Шербану Кантакузину, који се поносио као потомак даровитога државника и, неко време, цара грчкога Јована Кантакузина (1342 - 1354). Али сад Ђорђе не стоји према ћесарској влади као смеран и услужан пријатељ већ прилази двору као крупна личност. Он се јави као потомак старе српске династије десгштске коју данас историја по њему назива бранковићском. То је била проста превара Стара деспотска породица Бранковића угасила се 1502 године смрћу последњега унука Ђурђа Смедеревца Јована, титуларнога деспота српскога у Угарској, иошто се старији брат Јованов, владика Максим, раније био одрекао овога света. И Јован и Максим били су синови средњега гБорђева сина Стевана. Најмлађи Ђурђев и Јеринин син Лазар није ни имао мушке деце, а тако ни најстарији Гргур, већ само ванбрачнога сина Вука «3маја Огњенога>5. Али је наш Ђорђе удесио и измислио Гргуру поред Вука још два сина, и једнога од њих — Лазара — огласио за свога претка. Тако се од једнсм затекао наследником права старе српске и владалачке лозе Бранковића. Али му ни то није било доста, него као што је после Гргура Ђурђевића измислио Лазара и осгале, тако је Гргуру и његову деду косовском Вуку Бранковићу измислио и неке претке. Од Вукових се предака ни сад не може знати нико старији од деда му Младена; истина иеки летописци везују Младена за Вукана Немањића ; али Ђорђе не погледа на Неманиће већ оде и даље. Тако се пружи до некога Вука Бранковића Подгорчанина, који је још од римскога цара Карла Великога (зацарио се на Божић 800 године) био „украшен називом кнеза светога римскога царства”. Тај Вук Бранковић Подгоричанин имао је тада земље које је држао као дедовииу и за тим оставио евојим наследницима, осталим Бранковићима. 11а ни ту не стаде Ђорђе са извоћењем своје лозе него подгоричке Бранковиће доведе из Коренића херцеговачких, где су се Бранковићи били населили у «древна времена”, у доба српскога или, како он пише, иславечоготскога” досељења на Балканско Полуострво.