Delo

ПРВИ КОРАЦИ 411 Добивши пасош и пожелевши Стрепетову пријатно насеље, Ипат Никитић изиђе, не са свим уверен: да ли је гостз победио својом речитошћу. «И тај се гшјаница морао батргати по собама!” ГЛАВА IV. Закључавши врата празне суседне собе, Ипат се Никитић тихо упути у кујну. Уђе тамо чисто крадом, бојажљиво погледајући у своју домаћицу, која стајаше уз огњиште пред проврелим лонцем за кафу, високу, дебелу, још средовечну жену, у испрљаној цицаној хаљини, која обапињаше њене облике поштовања достојних размера. Њено развучено бело-жуто лице с пегама показиваше још трагове некадашње лепоте. Она је била, у најмању руку, за петнаест година млађа од свога мужа и чишаше се управо грдосија иред малим и слабачким Ипатом Никитићем. — Кога си довео ? — осорно запита она. — Једног младог господина. Дошао из Самаре, да тражи место. Има и пртљаг! Рекао бих да ће остати дуго и бити тачан — додаде Ипат Никитић умиљатим гласићем. — Дуго остати ! ? — осече се жена, обраћајући се мужу. У њеним се великим, плавим, оштрога сјаја, очима засија најдубље презрење ирема Ипату Никитићу. — Дуго остати! ? — онет понови она. — Остаће један дан, и пљунуће ти у подлу губицу. — Али неће пљунути, Ано Ивановна ! — обазриво одговори Ипат Никитић, провлачећи се к прозору: гтрви пут је у Петрограду и уопште... — Шта уопште ? — опет се осече жена, прекидајући му реч. — А, шта ти намешташ ту ? — Мало је прост, рекао бих, господин. Наиван као голуб. — Ти, еоколе наш! Ах, какав соко, погледајте, молим Вас! — узвикну Ана Ивановна, желећи да га смрви својпм погледом. — Видео други шга раде, па смислио човек и он да отвори гарни, а овамо нигде читаве столице нема у кући . све сама тадост. Каква ће ти луда живети у таквим јазбинама ! — на27 *