Delo

34 Д Е Д 0

густе колутове дима. Отац Ђенадије смирено сеђаше, претурајућп бројанице из .руке у руку. Сви се беху дали у мисли па нит’ што говоре, нит1 роморе. Ову тишину прекиде крупан глас Хаџи Проданов. — Какво нас добро сакупи овде, игумане ? — упита он. — Невоља, војводо ! — Видиш ли шта дочекасмо ? Пре годину дана певасмо и веселисмо се у домовима својим. У нашим рукама беше судбина наша. Имађасмо своју управу и своје главаре. Живљасмо у миру и задовољству, јер бесмо слободни људи. А данас ?... Притисла нас мора, па нас дави. Не смеш главе подићи од зулумћара. Где се окренеш, чујеш ппску и запомагање. Јесте ли ради, да и даље трпимо ово зло?... Ето вас, па пресудите како знате. — Ово је већ догрдило — утаче се Димитрије, брат игуманов. — Нико не зна шта му носи дан а шта ноћ. Седимо скрштених руку, па чекамо џелате, да нам одрубе главе. Хаџи-Продан баци поглед на све редом и задржа га на Авраму из Заблаћа. — Тако је, војводо — рече овај и трже дим из чибука. — Беше се мало ка' и умирило, и ми готово да речемо: Боже, помози !... Али гле чуда и иокора ! Зулуми додијаше. Ниси снгуран ни главом ни малом... Ово је права напаст. —• Тако је, брат’ Авраме, али ш га да се ради ? Нас је мало а Турака много. Није лако дпзати крајину. Парод се једном опекао, па сад не сме. — Народу је довде дошло — рећи ће Обрад и превуче дланом преко јабучице. — Он је готов да се бнје. — Верујем, брат’ Обраде; тако је у твом селу. Твојн су сељаци озлојеђени због очог сукметице. Треба знатп како је у другим местима. — Договор кућу гради, војводо ! — утаче се Радовић из Равии. Зашто смо се овде сакугшли, него да се договорнмо? — Тако је, тако — прихвати игуман — Ево нас овде, па се договорпмо. После ћемо лако упитати и осталу браћу. — Не треба одуговлачити — рече Рашковић. — Ваља само почети, а народ једва чека. Господар Ђорђе није се много премишлзао, на ено девет година узбнјаше турску снлу. — Шта велите, браћо ! — упита Хаџи-Продан присутне.