Delo

ПОЛАЖАЈНИК 437 — Мајко, мајко ! устани ! Дошао је полажајник, а сузе му сипају низ образе. Уплашп се мати, кад изиђе и виде сироче у наручју. И плакаше као дете. — Живо ? — Дише... још. И мека постеља прими нежно изнурено, сломжено тело. Промрзли се удови лагано раскравише. Наиђоше снови опнше је ; она плакаше и певаше у њима пуштајући неразумљиве речи. Расу се бледа светлост... мали анђели прелећу изнад ње .. чује тице певају. . И мајка ту... мајка. Како је лепа мајка њена, неисказано лепа — сва у сјају и злату. Зове је. Она радосна, кличући трчаше њој и све даље, све даље... и мрак, густи мрак и мир — — заспа као трупац, не дишући и не мичући се. Уви јје сан дубок, и тежак сан, што не води рачуна о јутарњем руменилу на небесима; што га се не тиче поздрав сунца сјајнога... Магла увила брда и долине; дан се помаља са далека истока, дан свечан и сјајан, дан велики и божанствен. Људске прилике промичу својим послом, брижне и задовољне, срећне и сетне. Из даљине звона проламају тишину лепа зимња дана — звук зове побожне хришћане на молитву, којом искупљују грехе своје. Људи хитају светом храму; звона брује и проламају тишину спокојна дана што се из магле и ноћи полагано буди... Има у гочишта јадима; има одморишта невољама у овој долини јада — сан збрише боре с чела и уздах из прсију. А из њега се подиже умпвена и окупана душа, спремна, да босом ногом, што је снег газила, и даље пође по трновитој стази живота Кад сан одбегне. с њим се искраде и спокојство и пред очима се отвара стара путања — почетак јој је магловит, крај зој је црн... А има и слатких детињих снова што у рај и светлост воде... ту боса нога само ио цвећу гази; ту Христос са анђелима невине душе весели .. Пред зору уђе му мати у собу гушећи се у сузама. И стаде га грлити и љубити јецајући. — Мило... сине, да послушаш мајку твоју... за покој душе бабове ...