Delo

436 Д Е Л 0 Поглед му се омаче на супротну страну улице. Нигде никога; пред њим се црне врата ; испод њих три басамака. А у дубини назире се нека мала непокретна гужва. И погледа. — Псето... псето, наравно. Пође опрезно на другу страну да изближе назре шта је. — Кажем ја — псето ! Па се наже још више. Дах му замре на уснама, у очима задрхта суза и заледи се на образима... Неко створење, јадно и жалосно, згрчило се у капији; ноге отпустило низ степенице, а снег их одавна прекрио, те се прсти и не виде, и све их виша затрпава. Глава наслоњена на сама врата, ал тако да је лице уронуло у хаљиницу на прсима. Прође га студен снагом свом. Наже се и познаде је. Погледа боље и ослушну уз слабо дисање чуло се и доста гласно, болесничко крчање и роморење из слабачких груди овог малог створа... као последњи дах живота, који се гаси. Њему запе нешто у душнику и реч, коју хтеде пустити, мало га не задави. Текну га јако ова истинска слика и сузе падаху потоком на снег. — Боси.вка... Реч слабо одјекну, дете се не покрену с места. Дисање њено личило је на ропац болесников; није ту било бола ни опроштаја од болова. — Босиљка, наже се он и повуче је за хаљетак. Девојче се преплашено трже. Поче туи кашаљ и крчање и неки суви, без суза, плач. — Устани, ја сам онај чича што сам ти казао да ме чекаш ту... знаш ? Но она, као да се ничега није сећала, блену у њега и тихо зајеца. — Устани... ту ћеш се смрзнути .. устани. Оно само крену мало главом и једном руком, али се не маче с места. — Дижи се, кад ти кажем ! Глава н рука опет мрднуше; чу се слаб кашаљ и нека тиха реч. Саже се да је подигне — и на уснама осети со од својих суза. И узе у наручја укочено сироче и понесо га кући.