Delo

40 Д Е Л 0 — Тај је готов као запета пушка. Почните, вели , а ја сам ту. — А Манојло ? — Да се нисте шалили, вели. Још томе није време. Хаџи-Продан сукаше брке, замишљено гледајући у земљу — Остали ? — упитаће он, након дуже почивке, — Као што рекох. Неки не смеју, неки саветују да се причека, а неки опет ради су да знаду шта вели Милош. — Милош !... Милош неће ни да чује. За крајину је, вели, и сувише рано. Светује нас да у тај посао не улазимо. — А шта ти мислиш ? — упитаће га игуман након дуже почивке. Војвода смагну раменима. — Шта ?!... Да се ниси и ти попишманио ? — рече игуман, као човек који губи сваку наду. — Ја ?... Ја сам готов сваког часа, оче игумане!.,. Али шта можемо нас два-гри ? Право ли је да у лудо губимо главе? Ако је право — ево ме првога !... Него, као мислим, да ће боље бити, да се мало причекне. Прилике се очас мењају. Оно што данас иде с муком, сутра иде од шале. Народ је народ. Једна варница, и пожар је готов. — Да Бог да, војводо ! Али тешко ! — рече игуман и одмахну главом. Дан се по јутру познаје. Чини ми се неће имати шта да букне. Све је изгорело. На згаришту је остао сам пепео,.,. Без челика не избија искра из камена, мој војводо !

— Не очајавај, оче игумане ! Пепео је кад кад опаснији од ватре. Под њим се често скрива живи огањ. Духне ли најмањи ветрић, распириће огањ. Где се човек не нада — најгоре се опече. Ово је народ, у коме се лако огањ не гаси, нити снага лако изумире. То је љута стена, о коју су се вековима разбивали бесни вали непријатеља наших. То је кремен који тражи само удар. Што удар јачи — искра већа... Не губи вере, оче, не губи ! Вршимо своју дужност. Будимо, крепимо, осветљавајмо, напајајмо, — ето посла, оче игумане ! Игуману се мало лице разведрн. Он подиже главу и рече: — Па шта мислимо сад ? — Приберимо се, оче ! Ваља опет припитати Милоша. Његови савети не могу нам бити на одмет. Он је стари рагник..