Delo

НЕИМАРИ 39 Врата на побочној одаји отворише се, и једна старица појави се с плетивом у руци. То беше Станица, мати Спасенијина. Она баци поглед на младића, и, познавши Стојана, спусти плетиво, живо приђе, загрли га , пољуби и с пуно миља рече : — Стојане, сине ! Одкуд ти овде ? !... Од,лагање Било је око иоловине Маја 1814.... Игуман Пајсије сеђаше сам на доксату. Беше веома брижан и зловољан. Час би сукао брке, час чупкао браду. Кад и кад би метнуо руку на чело, затворио очи и погнуо главу. Силна мора притисла му душу, па га мучи и раздире. Ко би га у таквом стању видео, рекао би да је ван себе. Из овог заноса трже га нека лупа. Он се диже , погледа у двориште, и спази Хаџи«Продана. — Има ли кога ? — упита Хаџи-Иродан момка. — Ту је г. игуман — одговори овај. — Је ли сам ? — Сам. Прока, прихвати коња, а Хаџи Продан упути се право на степенице. — Где си , човече ? — упита га игуман, и пође му на сусрет. — Не могах пре — одговори војвода и пружи му руку. — Држао сам да ћеш доћи на ручак, а оно већ и вечерње. — Шта је ?... Какви су одзиви — упита га Хаџи-Продан, седајући према њему. — Никакви ! — Сви саветују да се причека. Само Јаковљевићи из Белушића ради су да се што пре почне. — А Рајић ? — Пристаје, али неће без Милоша. — А Добрача ?... Шта он вели ? — Да припитамо Милоша. Без њега не пристаје. — А Ломо ?